Balkan i Kosovo ocima mladog italijanskog publiciste Mikelandjela Severnjinija
Dobro jutro, Pristina
Tvorac plakata ‘Siri se’ verovatno nije mogao da pretpostavi da ce se otpor toliko prosiriti, cak preko Jadranskog mora u Italiju, gde se sa milanskog radija "Onda d’urto" (talas udara) jedanput nedeljno cula najava za radio emisiju ‘ostavka’ Mikelandjela Severnjinija. U medjuvremenu Beogradom je odjeknulo ‘Gotov je’, a Mikelandjelo je izadao knjigu "Dobro jutro, Pristina", koja je skup zivotnih prici obicnih ljudi sa Kosova, i nedavno je predstavio u Centru za kulturnu dekontaminaciju, iako jos uvek nije prevedena na srpski.
Ali to nije sve. Ispostavilo se da je ovaj dvadesetsestogodisnji Italijan ulozio prigovor savesti na odsluzenje vojnog roka i da je decembra 1998. godine odsluzio mesec dana u civilnoj sluzbi na Kosovu. Pitanje je zasto?
- Kada su poceli balkanski ratovi bio sam tinejdzer. U novinama i na TV-u objasnjavali su razloge ratovanja recima ‘oni se tuku zato sto je to njihovo ponasnje’, trazeci odgovore u antropoloskim cinjenicama. Nisam se slagao sa tim... Ne znam zasto, mozda je to bio samo osecaj. Dobio sam priliku da dodjem na Kosovo poslednjeg meseca 1998. godine. Nakon sto sam upoznao Kosovo pre i posle rata, mogao sam da vidim i upoznam stvari i prilike, kaze Severnjini.
Objasnjavajuci razloge zbog kojih nije hteo da sluzi vojsku, nas sagovornik kaze:
- Prvo, ne mogu kao osoba uzeti pusku u ruke i pucati, a drugo, moje misljenje je da sav novac koji jedna nacija ulaze u vojsku moze biti iskoriscen u neke druge svrhe. Sva sreca da se zakon u Italiji promenio proslog meseca i pocetkom 2005. godine imacemo profesionalnu vojsku. Ispricao sam u CZKD pricu iz voza na relaciji Milano-Bari kada sam isao na Kosovo u civilnu sluzbu, o vojniku italijanske vojske koji je putovao sa mnom za Makedoniju na vojnu obuku. Sam sam placao svoje putne troskove, dok je njemu drzava Italija placala sest hiljada maraka ni za sta. Neverovatno koliko Italija i sve ostale zemlje trose na vojsku. Mislim da postoji velika razlika u politickim htenjima i onom sto obican svet hoce, kaze nas sagovornik.
Severnjini je 1996. godine kao novinar boravio i u Bosni, uglavnom u selima. Kako je novinarka Gordana Logar na promociji knjige objasnila ‘Severnjinijevo ratno novinarstvo nije bilo o zaracenim stranama, o tome kako izgleda kada meci lete iznad glave, vec vise zivotna svakodnevna prica obicnih ljudi’. Sam pisac kaze da je trazio odgovor na pitanje zasto, koje ga je jos kao adolescenta kopkalo.
- Verujem da ocaj moze da dovede do svih tih zverstava. Imam prijatelja iz jednog malog sela izmedju Tuzle i Doboja. On je veoma tiha i mirna osoba, ne zato sto je pacifista, vec zato sto je takav. Kada je poceo rat u Bosni prva linija fronta bila je samo 200-300 metara od njegove kuce, a iza njega, njegova zena i dva sina. Bio je u situaciji kada je morao da ubije drugu osobu. Sada koristi lekove i dva-tri puta dnevno kontrolise krvni pritisak. Cesto mu nije dobro. On nije mogao da uradi nesto drugo na neki drugi nacin, jer situacija je bila uzasna. Govorim o iskustvu kada si neko drugi, kada si ubica, kada si mali kamencic u mozaiku, mali tockic u mehanizmu.
Jos jedan od slikovitih primera iz Mikelandjelovog secanja o ‘onima koji se ne pitaju nista’ je sigurno taj decembar 1998. u Pristini.
- Mnogo ljudi je tada, i Srba i Albanaca zelelo da nadje zajednicko, bolje resenje. Ali bio sam u prilici da vidim sta su zapadne zemlje radile na Kosovu u tom periodu. Na primer, bio sam pozvan kao gradjanin Italije na vojni sastanak gde su trazili moju tacnu adresu na selu u slucaju esklacije nasilja, da me mogu evakuisati. Na tom sastanku sam video da taj covek iz SAD, koji je vodio sastanak, ima vojnu mapu na stolu. To nije bila mirovna misija, vec vojna. Ta mapa bila je koriscena od strane onih koji su dosli u mirovnu misiju, priseca se nas sagovornik.
Govoreci o svom vidjenju kosovskog problema Severnjini istice:
- Ljudi kazu da je pocetkom devedesetih vecina albanske populacije podrzavala gos. Rugovu, dok je par meseci pre bombardovanja nekoliko ljudi odlucivalo o buducnosti albanske zajednice, mislim na OVK. Oni nisu bili izabrani voljom naroda, oni su sami sebe postavali na vrh. Ono o cemu pisem u knjizi je da sam pesimistican po pitanju demokratskog procesa, jer ono sto sam video ovde na Balkanu je da politicke odluke nisu volja naroda. Trazeci krivca za ono sto se desilo u svim svetskim silama, i unapred gubeci veru u demokratski proces koji bi trebalo da donese ono sto ti ‘dobri ljudi’ koji zive na Kosovu i u Bosni zasluzuju, Mikelandjelo svoje pacifisticke poglede na svet objasnjava:
- Mi svi mozemo biti protiv rata, ali je moja vlada izabrala da iz Avijana uzlecu NATO avioni i protiv toga ne mogu da uradim nista. Na primer, pacifisticki pokret u Italiji pokusava da ne placa drzavi poreze, jer taj novac drzava trosi na naoruzavanje vojske. Medjutim, vlada je pronasla nacin, cak i ako odbijas da placas taj porez, da ga naplati preko nekog drugog poreza. Oni ne postuju nasu volju - kaze mladi pisac. Na kraju, Severnjini kaze da je zahvalan svim svojim prijateljima sa Blakana za sve sto su ga nucili. Severnjini je pristalica Beogradjanima dobro poznate teorije o zaveri, jer kako kaze ‘mozda je bilo bitno za nekog da destabilizuje region’. U svakom slucaju, cinjenica je da vecina onih dobrih ljudi, kako Mikelandjelo kaze, nije imala instrumente da bi razumela istoriju, ali da je neko u njihove glave ubacio predrasude i da to nije njihova krivica.
Jelena Bjelica
